Krug se zatvorio. Devet priča iz zaostavštine Đorđa Lebovića, koje se prvi put objavljuju, kao da zamenjuju nikad nenapisana dva završna poglavlja njegovog romana Semper idem.
Jezik logoraša i autentičan opis logorske golgote u ovim pričama uvek su uzdignuti na nivo humora, naizgled nesvojstvenog predvorju smrti i pozornici zločina. Likovi se po pravilu oslovljavaju nadimcima, dijalozi nose radnju, ali i taj dramaturški naboj začinjen je često crnohumornom šalom: „U logoru, u nedostatku hleba, humor je bio jedina moguća opcija da se zavara glad i da se preživi.“ Ipak, iako „ljudi ne vole kad neko priča o patnji koja je njih mimoišla“, pisac je opisima umiranja, razbacanih leševa, logoraša pretvorenih u žive kosture usled gladi, žeđi, bolesti, mraza i iscrpljenosti, na dramatičan i potresan način odao poštu svojim umrlim sapatnicima, često prerano sazrelim vršnjacima iz dečjih baraka, prenoseći njihove reči i snove o slobodi, jer ih nada u izbavljenje do poslednjeg časa nije napuštala.
U dodatku „Iz piščeve beležnice“ Lebović u nizu kratkih fragmenata secira lik i delo Hitlera i pojavu nacizma, njegove metode, ideologiju, propagandu i istorijske reperkusije, pa i balkanski prostor bremenit nacionalizmom i mržnjom.
Kao i svojim proslavljenim romanom Semper idem, dramama Nebeski odred, Haleluja, Traganje po pepelu, Viktorija i drugim, ovom svojom zbirkom autentičnih i uznemirujućih logorskih priča Lebović je, kao niko pre ni posle njega u savremenoj srpskoj književnosti, ostavio neizbrisivo umetničko svedočanstvo o krvavom nasleđu XX veka, neumorno opominjući svoje čitaoce na različite pojavne oblike i večno vraćanje zla.
