Kockar

„Glavni značaj Dostojevskog nije toliko u filozofiji, psihologiji ili mistici koliko u otvaranju nove, zbilja genijalne stranice u istoriji evropskog romana.“
– Leonid Grosman

Ubeđen sam da je u tome bilo pedeset posto moje sujete; želeo sam da gledaoce zadivim bezumnim rizikom, i – čudno osećanje – jasno se sećam kako me je, bez ikakvog izazova samoljublja, obuzela jeziva želja da rizikujem. Može biti da se duša, prolazeći kroz tolika osećanja, ne zasićuje, nego se samo razdražuje i traži sve jača i jača osećanja, do konačnog zamora.

U imaginarnom gradiću Ruletenburgu zatičemo skromnog učitelja Alekseja Ivanoviča u društvu stranaca koji se kockaju. Zaljubljen u svoju učenicu Polinu, usvojenicu starog generala kome preti finansijska propast, Aleksej učestvuje u vrtoglavim događajima koji se pletu oko ovog društva omamljenog mirisom novca.

Tokom petnaest godina Dostojevski je patio od iste zavisnosti, strastveno se kockajući od Moskve do Baden-Badena, a ovaj roman je napisao za samo dvadeset sedam dana kako bi ispunio obavezu prema svom izdavaču.

„Ja uzimam neposrednu prirodu, no ipak veoma razuđenog čoveka, ali u svemu nedovršenog! Čoveka koji je izgubio veru i koji ne sme da ne veruje, koji ustaje protiv autoriteta i koji ih se plaši... Glavna stvar je u tome što su svi njegovi životni sokovi, snaga, vitalnost, smelost otišli na rulet. On je kockar, ali ne običan kockar, kao što Puškinov vitez tvrdica nije običan cicija...“
– Fjodor Dostojevski u pismu 1863. godine